Slobodna Vojvodina

 Velika grupa pobijena krajem novembra 1944. morala je prethodno da sama sebi iskopa masovnu grobnicu, jer im je neoprostiva krivica bila - nemačko prezime.

Subotica se nekada, s razlogom ili ne, nazivala gradom zabave. Shodno toj reputaciji u njenim starim kafanama je razumljivo, trošeno mnogo više vina i šampanjca nego kafe. Kafa je naime bila isuviše gospodsko piće, koju bi za dana ispijali tek jevrejski trgovci, jer im je, nakon dobrog i obilnog ručka bila odličan dižestiv. Sedamdesetih godina prošlog veka Subotica je imala svega dve kafane: Jagnje i Peštu.

NOVA VOJVODINA

Fraklić, dižem pehar, dižem čašu
Za Vojvodinu našu!
Za ravnicu lepoticu
za Sremicu, Banaćanku i Bačkulju
za Majčicu Oranicu
za Nebo Oca
pa šta košta, da košta!
Dižem fraklić, dižem pehar, dižem času Dižem
Za Vojvodinu našu!
Za ravnice lepotice
za Srpskinje, Mađarice,
Slovakinje, Hrvatice,
za Rumunke i Rusinke
i ovdašnje Ukrajinke.
Za Romkinje putene
i Bunjevke rumene.
Za sve vere i nacije
Plaćam!

Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće - mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće. Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.