Slobodna Vojvodina

piše: Miloš Podbarčanin

Matica Srpska publikuje antivojvođanske radove

Kada je 10-og Oktobra prošle godine, potpredsednik Vlade Vojvodine i pokrajinski Sekretar za Nauku i Tehnološki razvoj, prof.dr. Dragoslav Petrović posetio Maticu Srpsku, uručio je istoj 2 miliona dinara iz vojvođanskog budžeta za sufinansiranje petnaest naučnih projekata, čiji je nosilac Matica.
U kontekstu istog, u februaru 2012, u Zborniku za Društvene Nauke Matice Srpske, broj 139, izlazi tekst (još jedan u nizu), autora Draga Njegovana, pod naslovom:
Vojvodina - region zasnovan na srpskom etnicitetu i njegovom osporavanju, u kojem isti doslovce piše:

piše: Lazar Rotkvarac

Od ushićenog reformatora do glagoljičkog pesimiste

Mi smo svojevremeno već pisali o Steriji Popoviću, njegovom neslavnom kraju - kada se razočaran vratio iz Srbije u rodni Vršac, gde je praktično i umro od posledica depresije.
Naravno, čovek se nekako uvek nađe u nekom svom istraživanju; nabasa na teme o kojima je pisao pre, pa tako i mi ovde.
Pažljivije iščitavanje kritičarskih osvrta o životu i radu Sterije Popovića otkriva i više detalja o svemu.
Jovan Sterija Popović je bio takoreći tipičan predstavnik VOJVOĐANSKOG srpskog Romantizma, koji je pohrlio grlom u jagode u pohode romantičarskoj zamisli od ''matične'' Srbije - da bi u svemu otkrio duboko razočarenje.
Kao mlad i školovan, obrazovan čovek, jedva je bio dočekao da dobije priliku i ode u Srbiju - pomogne joj u prosvećivanju, evropeizaciji - prenese svo znanje i iskustvo stečeno u Evropi.

piše: Lazar Rotkvarac

Bolje grob - nego velikosrpski rob

Poslednji metak i bomba nisu samo puka simbolika.
Oni se čuvaju da se Živ ne padne u ruke Neprijatelja.
''Exit'' festival jednostavno ne sme pasti u ruke onih - radi kojih je i stvoren.
U ruke Miloševićevaca.
A to se sad dešava.

piše: Lazar Rotkvarac

Fajgelj već ore drumove...

''Participacija", ''Participativnost'' - ''dobro domaćinstvo svih građana...'' - Novosađani i Novosađanke su imali sinoć priliku da se uvere u potpuni diletantizam novonametnutog gradskog Ministra za Kulturu, golobradog Andreja Fajgelja.
Umotan u ''Zarin'' kardigan, u farmericama, raskrečen kao da je u studenstkoj menzi (falio je samo ''Jelen'' u ruci), Fajgelj u ''Novosadskoj hronici'' nije znao praktično ''ni da bekne''; a i kako će, kad o Kulturi nema pojma.
Kao i mnogi slični njemu - iz studentske, đačke klupe - uskočio na položaj, pa još ''gradskog Ministra''; kakvo neodoljivo podsećanje na sve same ''zvezde'' srbijanske političke scene - od 90-tih naovamo.
Vučić, Mirović, Dačić, Čeda Jovanović, Aleksandar Jovanović....
Šta im je svima zajedničko?
Pa potpuno odsustvo radnog iskustva.
Niko od njih nije nikad radio u životu; imao zasnovan radni odnos.
Nego - tup; iz pelena u funkciju, a time i fotelju.
Zašto se uopšte čuditi - i još bolje - šta i za očekivati, da ti i takvi doprinesu?
Andrej Fajgelj je drugi dan po imenovanju, a faktički raspodeli plena - izjavio da će se u Novom Sadu izvršiti (ne)kulturni ''balans'' između Modernizma i Mračnog Srednjeg Veka; bečkog valcera i gusli.
To mu dođe kao kad na smrdljive noge špricate parfem.
Pa one još više smrde.