Slobodna Vojvodina

piše: Miloš Podbarčanin

1918 spontano - danas usiljeno i režirano

Novoizabrane Vlasti u Srbiji se prosto utrkuju u obeležavanju svih mogućih i nemogućih datuma u ''u istoriji Srbije''; a nemojmo zaboraviti - u pitanju je prekonoći preobražena komunistička, a paganska većina - koja bi sad, pošto-poto da se -  i dokaže - i povrati izgubljeno i zaboravljeno vreme.
Slave se i poje - i ''molekularni sveci'', Haralampije, Ananije itd - novoprobuđenom i novospoznanom identitetu - svaki dan je istorijski.
Tako će i u Novom Sadu - vrlo pompezno - prenaduveno - iscenirati proslavu Dana oslobođenja, koje datira iz 1918; upinjući se iz petnih žila - da pokažu i dokažu srbofiliju sredine - koja nikad u svojoj istoriji nije imala potrebe za istim; iz prostog razloga što su ljudi znali - i ko su - i šta su; a preterivanja su smatrana odrazom popapučenja, primitivizma i malograđanštine.
Ko, uostalom još pamti ispaljivanja buradi i histerisanja sa bakljadama i volovima na ražnju - metanisanja na kolenima po bogomoljama - sem ako nisu bili neki veliki POKAJNICI; kako je već slučaj sa današnjim - kojima su morali 90-tih da daju  vanredne časove pravilnog krštenja (''ne u levu, u desnu stranu prvo - pa onda u pupak!'')
Danas su Vam to ''perjanice'' nacionalizma najgore vrste.

piše: Lazar Rotkvarac

Psihopate trče počasni krug

Znate li šta su naznake države i društva u nestajanju?
Ne ekonomske krize, nemaština i tome slično.
Ne.
Represija.
Primena Sile.
Tiranija i Diktatura.
To su stvarni glasnici Apokalipse.
Kada je društvo do te mere unutrašnje urušeno - pre svega Moralno i Etički - da je čovek čoveku - vuk - neprijatelj; gde se Zajednica održava prekomernom upotrebom Sile - paranoičnom Kontrolom i Nadzorom svega i svačeg.
Onda znate da ta država - i da to društvo - nemaju još dugo.
Srbija je teški duševni bolesnik na izdisaju - koji u svima vidi neprijatelje - pa paradoksalno - i u sopstvenim redovima; zbog čega i ti histerični zamasi prema svemu oko sebe - da se poseče - ubije - odagnaju ''zli dusi''.
Sve dok se isti konačno ne sruši - iznuren i samoporažen.

piše: Miloš Podbarčanin

Velikosrpsko podsticanje na terorizam - ili vaskrs ''Crne Ruke''

Svi smo svedoci ovih dana velikosrpske euforije do granica histerije - o balkanskim ratovima; mitinzi, okrugli stolovi, feljtoni. Raspravama nikad kraja.
Veliča se, a i preuveličava, značaj - ali i ciljevi - ratova; dok se posebna pažnja posvećuje elementu žrtvovanja radi viših ciljeva - Nacije, Vere i Države.
Naravno, ništa to nije - ni slučajno - ni ''spontano''.
Zagovornici i ideolozi projekta ''Velike Srbije'' se ovih dana suočavaju sa sve izglednijim priznanjem kosovske realnosti - što kod gubitnika izaziva ogorčenje; ali i jasnu želju za revizionizmom i revanšizmom.
Zašto je jedva dočekana stogodišnjica Balkanskih ratova?
Zato što su oni imali za osnovu i pridev - ''oslobodilački''.
Preneto u današnja vremena - velikosrpski projektanti povlače paralele između Srbije tog vremena (pod osmanlijskom okupacijom) - i ovog danas - koje smatraju MEĐUNARODNOM OKUPACIJOM (američko-nemačkom).
Jer je Srbija, od 90-tih naovamo - izgubila gotovo sve ratove i duele (ako izuzmemo dobitak Republike Srpske i zadržavanje status quo stanja na severu Kosova).
Od zacrtanih granica - Karlovac - Karlobag - Virovitica (pa sve do egejskog mora) - nije dakle ostalo praktično ništa.
Zbog čega se Balkanski ratovi izvlače iz konteksta - upućuju kao inspiracija - a pre svega mladim generacijama Srba - da učine (i počine) isto - i sa sličnim ciljem - ujedinjenja svih srpskih teritorija i zemalja.
Što drugim rečima znači - od Krajine u Hrvatskoj, Istočne Slavonije, preko Kosova, Crne Gore - pa gotovo izvesno i dela Makedonije, koju smatraju Starom Srbijom (prosto čudi da ne obuhvate i Bitolj, kao drevnu prestonicu Marka Kraljevića).
Sve to treba da uđe u jednu (silom) jedinstvenu Srbiju.

Autor: Aleksandar Đivuljskij

Čas iz bliže istorije: Mr Gerhard Burbah, poslednji direktor vojvođanskih železnica

U Beograd kao u bunar

Posleratna istorija železnice u Vojvodini beleži dva razdoblja kada je njome upravljano iz Beograda. Prvi je bio od 1965. do 1976. godine, drugi od 1990. godine naovamo. Za oba perioda karakteristično je totalno raubovanje, demotaža, razvlačenje imovine, naprosto devastacija, gotovo namerno uništavanje vojvođanske železnice i degradiranje njenih kadrova.

U današnje vreme to je mnogo izraženije nego pre trideset godina naprosto zato što je u međuvremenu ovde stvoreno toliko mnogo dobara koje je trebalo uništiti, kako bi stari železničari rekli “da ne ostane ni kamen na kamenu”.

Nema više lepih stjuardesa

Od polovine sedamdesetih do kraja osamdesetih godina ŽTO Novi Sad koja je objedinjavala vojvođanske železnice, doživljavala je totalnu renesansu i procvat u svakom pogledu. Golim okom se svakodnevno mogla primetiti težnja da se putna mreža, kapaciteti i nivo usluge na železnici dovedu na evropski nivo. To su ona zlatna vremena, da podsetimo tadašnje putnike, kada su, na primer, na relaciji Subotica-Beograd svakodnevno “zujala” po četiri sterilno čista poslovna voza sa ljubaznim, lepim i strogim stjuardesama u svakom vagonu.

To su bile godine kada su građani i vojvođanska privreda uložili ogroman novac u rekonstrukciju i modernizaciju svoje željeznice, koja u Vojvodini ima vekovnu tradiciju. U to vreme rekonstruisali smo više stotina kilometara pruge i osposobili ih za brzine do 160 kilometara na čas. Odličan primer za to je bila “sremska magistrala”, od Batajnice do Šida. Tada je urađena elektrifikacija glavnog železničkog “koridora 10” od Pazove do mađarske granice, takođe je i rekonstruisana deonica Inđija-Subotica. U tom periodu, obimnim rekonstrukcijama, podigli smo osovinski pritisak na 20 tona na deonicama Ruma-Šabac, Pančevo-Vršac-Vatin, Čoka-Kikinda-Nakovo, Sombor-Bogojevo, Karavukovo-Bač, Gajdobra-Bačka Palanka, Novi Sad-Bogojevo, Šid-Bijeljina sa rekonstrukcijom mosta na Bosutu, a sa 12 na 16 tona osovinskog pritiska podignute su deonice Novi Sad-Bečej prema Senti i Vršac-Zrenjanin.