Slobodna Vojvodina

Piše: Martin Vajdoher

Sve što na filmu treba da se dogodi da bi bio uspešan, komercijalan, dopadljiv, dogodilo se u Bjelogrlićevom Montevideu. Na putu da postane ovogodišnji apsolutni hit srpske kinematografije, spotakao se režiser filma na Sarajevski kamen i umesto da podiđe srpskim salon-nacionalistima pozitivnom glorifikacijom srpskog patrotizma cela stvar ode krivom Drinom.

 Odgledao sam film u maniru filmskog kritičara nešto pre sarajevske frke tako da ona nije bila presudna u davanju moje ocene. Film mi se svideo neću da lažem da nije ali svideo se i Sarajlijama, a boga mi i Hercegovcima. Filmu su posle predstave aplaudirali oni od kojih se to nije očekivalo, aplaudirali su nacionalni neprijatelji sa kojima je Srbija krajem dvadesetog veka bila u ratu. Mentalno Srbija je još uvek u tom ratu. Srpskom filmu je aplaudirao grad koji je tri godine patio pod opsadom spreman da preko jedne filmske projekcije pokaže da je oprost jedan od najkvalitetnijih ljudskih osobina. Iako je Bjelogrlić poput Kusturice u film fino upakovao srpske komplekse i predstavio ih u pozitivnom svetlu sa svim primesama srpske današnjice, mi u njegovom delu možemo prepoznati Beograd dvadesetprvog veka, a ne onaj u vremenu u kojem je smeštena radnja filma, jer kroz film defiluje sve ono što je današnja karakteristika balkanske metropole. Tu su sponzoruše, tajkuni, korupcija, militarizam, dva rivalska fudbalska kluba, lud provod koji samo izgleda Beograd u celom svetu ima, srpskohrvatska netrpeljivost, a tu je i srpski kralj sa manekenskim manirima podsećajući na današnjeg predsednika Srbije. Sve u svemu kao da se u poslednjih osamdeset godina ništa promenilo nije što možda i nije sasvim netačno, ako ste čitali ikada Domanovića biće vam sve jasno. Možda se samo kolekcija neprijatelja uvećala ali bože moj neprijateljevanje je stara srpska disciplina podjednako popularna baš kao i bacanje kamena sa ramena. Da su u toj disciplini najbolji, srBska elita uz svesrdnu podršku internet blogera i dežurnih komentatora natakoše na krst Sergeja Trifunovića i Dragana Bjelogrlića. Dok ovaj prvi od celog slučaja pravi sprdačinu drugi je povratkom u Beograd doživeo katarzu koju je pročitao na komadu papira očigledno napisanu od strane onih koji su zaduženi da Srbija izgleda baš onako kako izgleda. U trenutku kada Ratko Mladić verovatno negde sedi i uživa u blagodetima svoje hajdučije, Srbija se dosetila da za ratne zločine okrivi one koji su se branili od njenog terora. Koristeći slabost u narodu prema vlastitim žrtvama od kojih se sve više pravi prostitucija za rad opravdanja vlastitih gluposti, Srbija ima obraza da tuži generale za zločine nad vojskom države koju je sama uništila. Još početkom devedestih u doba stvaranje srpske garde, JNA nije bila omiljena vojna sila u Srbiji pa tako da ne vidim razlog zašto su je drugi narodi bivše zajedničke države više mrzeli, jer za sve osvešćene nacoše i kvazivernike jugoslovenska armija je bila komunistička tvorevina. I sad je neko iz te tvorevine izdvojio isključivo srpske žrtve dajući sebi za pravo da može da tuži osvedočene neprijatelje Srbije i time svoj vlastiti zločin izjednači sa zločinima drugih. Kakvog li licemerja kada se glume osećaji žalosti prema armiji države koja je bila "tamnica naroda".

Ipak vratimo se reditelju filma i njegovom pokajanju. Bjelogrlić Dragane ne brini se za svoju filmsku budućnost u Srbiji, ne zaboravi da su i Kusturicu razapinjale usijane glave, jer je tobož na filmu predstavljao Srbe kao Cigane, a od starih srpskih običaja stvarao romske žurke. Danas Kusturica ima Mokru goru. Verovatno se i tebi sprema jedna gora u komšiluku kusturičine gore, naravno ukoliko i dalje za javnost čitaš na papiru direktive po ukusu elite i palanke Srbije.