Slobodna Vojvodina

Piše: Martin Vajdoher

Rođen sam na brdovitom Balkanu u neko njegovo najmirnije doba. Išli smo u školu zabavljeni svojom mladošću i bezbrigom, ništa stajalo nije između nas mladih i naše budućnosti, jednostavno nije bilo ničega čega bi se plašili. Međutim generacije mojih roditelja imale su sasvim drugo iskustvo, oni su zaista videli nacističke uniforme i nacističke pozdrave, oni su videli i udbaše obučene u duge kožne crne mantile i mnogo čega što je moja generacija mogla videti samo na filmu. Naši roditelji su bili veoma prestrašeni ljudi.

Krajem sedamdesetih u SFRJ ništa nije ukazivalo na strah osim možda sve bliže maršalove smrti ali i to nije bio razlog za strahovanje, Bože moj, smrt je prirodni deo života. I nismo strahovali mi mladi, strahovali su naši roditelji kako će se kasnije ispostaviti i to sa razlogom. Moja generacija kao što gore pomenuh nije odrastala uz naciste i udbaše već uz rokenrol preko kojeg smo spoznali bunt ali i hrabrost da se suprotstaviš svakoj vrsti nepravde, a pogotovo neporavdanom autoritetu. Godine su prolazile i na vlast je stigao skoro niotkuda Slobodan Milošević. Pa šta, čudna mi čuda, nije on Bog i batina - tako smo mislili tada. Naši roditelji su odmah u njemu i sve što je išlo uz njega prepoznali ono čega se treba bojati. I odmah su glasali za njega, ne iz uverenja da će on nešto promeniti na bolje već iz straha, jer ponovo su izronile sa njim sile mraka iz prošlosti. Pošto moja generacija nenaučena da se plaši nije prepoznavala to što je bilo prepoznatljivo našim mamama i tatama, odlučili smo da mu se suprotstavimo. Nije nam išlo od ruke ali se nismo predavali, odbijali smo pozive za miloševićeve ratove dok je našim roditeljima izgleda bilo manje strašnije da im deca ginu po ratištima nego da se suprostave režimu i ideologiji zla. Njihov strah je išao do te mere da su podano stojali u glasačkim redovima zaokružujući poslušno slobino ime sve misleći da ih neko posmatra iza leđa i da će ih ako ne zaokruže njegovo ime zadesiti strašna kazna.

Sloba i njegovi ratovi su prošli ali strah je ostao, danas se svi plašimo čak i mi odrasli na buntu i rokenrolu, strah je svima u kostima. Nema više bundžija osim eto tako par novinara koje rado čitamo ali kad ih prebiju mi samo okrenemo glavu kao da nas se to ne tiče, jer vrlo dobro znamo ko ih prebija. Prebijaju ih aveti iz prošlosti, oni isti od kojih su se naši roditelji tresli kao prutići. I dok ovo pišem pade mi na pamet jedna stara izreka koju je još Vuk Karadžić negde skupio u narodu: Sve dok se plašiš ne boj se. Ima tu istine, ustvari ima spoznaje kako se i na koji način ovde živelo, uvek u strahu, jer strah je najbolji način da čovek bude odan vlastima. A vlast je najveći tvorac narodskog straha, jer ona opstaje plašeći narod. I vi mislite da su svi ti brojni ljudi okićeni svesrpskim simbolima patriote iz uverenja? Ne dragi moji, najvećem delu je to samo samoodbrambena maska, kameleonska kamuflaža da se uspostavi mir sa siledžijom, jer kako objašnjavate tako lak transfer iz komunizma u nacionalizam? Zna se ko nosi togu i koje spreman da je upotrebi, zato ćemo i dalje okretati glavu po autobusima kad režim bije novinare. Danas to ne rade unioformisani organi vlasti poput onih u crnim dugim kožnim mantilima, danas to rade protuve skrivene ispod kapuljača što nam govori da je vlast postala još podmuklija i odvratnija, jer je počela da krije svoje siledžijstvo. Iza državne ideologije stoje puni stadioni huligana spremni na linč čim im TV ili glasilo poput NSPM pokažu žrtvu. Ali i oni su zastraženi i zato traže utočišta u navijačkim macho grupacijama krijući se iza isfabrikovane ideologije koja je začetnik svih strahova na ovim prostorima.

Živite i dalje u strahu, kad nasilje ima svoj performans na ulicama okrećite glave, pravite se ludi i nezainteresovani, samo znajte savest je merilo poštenja ako vas je režim naučio da vam je strah jači od savesti onda jao si ga vama što se u ne tako dalekoj istoriji već i desilo.